Pratite nas na društvenim mrežama

Vitomirka Trebovac, tri pjesme

Kultura

Vitomirka Trebovac, tri pjesme

Izgnani

rekla je,
(jednom pored mora,
pile smo vino
i dočekale jutro)
rekla je:
kao da sam zapela
i tamo sam ostala
u toj noći izgnanstva
i nije više bitno
u koji brzi voz sednem
i u koji grad stižem
nema kuće za izgnane
kao da sam zapela
sećam se još
osećaja mučnine
i nije bitno
šta se gura u ovu utrobu
sirovo povrće
ili teška hemija
uvek je isto
bez obzira na ljude
uprkos ljudima
tuga izgnanih je nepremostiva
a usamljenost napada
kad se najmanje nadaš
kao da sam zapela
u toj noći
i ne mogu dalje
rekla je.

setim je se
kad hodam gradom
i vidim izgnane
u naručju nose
decu koja se smeju.

Gubiti

dok nisam povredila palac
on je bio samo prst
isto tako
drveće je nekad
bilo samo drveće
a danas mi se čini
mogla bih poludeti
od mirisa lipe
samo ako se opustim
i uopšte
potrebno je stalno
vežbati život
vežbati život
ljudi ulaze i izlaze
iz kladionica
kao da je to
jedino što rade
ili guraju kolica niz bulevar
jer država kaže:
malo je dece
a misli:
ko će sutra u rat?
cena je jedino
što brine te ljude
mnogo rada
malo love
ne tiče me se život
ionako se krećemo ka propadanju
dok nisam počela da gubim
okretala sam se lako
a sad se dugo zagledam u nešto
i ne umem da odem.

Pušenje

s visine su svetla sitna
sati sitni
i grad tromo leži tamo dole
tek po koji automobil
kreće se po mokrim ulicama
i ostavlja za sobom reski zvuk
sasvim sam sama
kao i svi ljudi na ovoj planeti
iako ti ležiš u krevetu
iako su roditelji još živi
iako milioni dišu
sasvim sam sama
osećam to više nego išta drugo
a da li treba živeti
to je ionako nebitno
jer more je ogromno i
sa mnom je večeras
kad zažmurim onda tonem
u duboko plavo
kad otvorim oči
žao mi je što sam ostavila cigarete
ovo je noć usamljenih pušača.

Otkrijte svijet umjetnosti i kulture!

Ostavi komentar

Ostavite odgovor

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

Još iz rubrike Kultura

Advertisement

NAJNOVIJE

Advertisement
NA VRH