Pratite nas na društvenim mrežama

Tri (2019) – U mladosti je budućnost, u budućnosti je napredak

RECENZIJE

Tri (2019) – U mladosti je budućnost, u budućnosti je napredak

Na našoj stranici, koja je zajednički poduhvat zaljubljenika (ne samo) u sedmu umetnost, prosečan posetilac može pronaći mnoštvo konciznih recenzija koje svojim teaser stilom zainteresuju ljude za najnoviji proizvod kinematografske kuhinje. Onih sedam kinofila koji naš digitalni prag pređu post factum željni dodatnog znanja, mogu, naoružani strpljenjem i radoznalošću, da se upute dugom i vijugavom stazom mojih iscrpnih analiza filmskih tema i tehnika. Tu će ih iz mračnih dubina semiotike vrebati pritajeni spojler, skriveni simbol, uspon do vrha biće spor i strm, ali će pogled sa vrha, nadam se, otvoriti potpuno novu perspektivu. Međutim, iako su ove analize pokrile mnogo toga, od eksperimentalnih (Inland Empire), umetničkih (Tree of Life), preko domaćih (Srpski film), pa sve do komercijalnih filmova, kako uspešnih (The Witch), tako i potpunih promašaja (Dune), postoji jedna oblast, tačnije forma, u koju do sada nismo zalazili – kratki film.

Ovog puta smo rešili da ispravimo tu nepravdu i to ni manje ni više nego analizom jednog lokalnog projekta. Marin Cvetko, omladinac iz Hrvatske, po sopstvenom priznanju je oduvek imao neutaživu potrebu ne samo da gleda filmove već da i sam bude s druge strane objektiva. Tako je, čim je tehnološki napredak pre više od decenije to dozvolio, počeo da radi na neobaveznim projektima, koristeći računar i očev mobilni telefon. Usput je učio sve što je mogao, uključujući produkciju vizelnih efekata. Sa punoletstvom su krenuli i ozbiljniji radovi a na njegovom kanalu može se u ovom trenutku naći šest projekata. Ipak, tek se za ovaj najnoviji, Tri (2019.), može reći da je „prvi pravi“. Dužina (19 minuta), gluma, dijalozi, radnja, kao i upotreba zvuka/muzike, kamere, osvetljenja, montaže itd. čine da ovaj film vidno odskače od prethodnih. Shodno tome, ozbiljniji rad zavređuje i ozbiljniju analizu, što je bitna komponenta koju autor po bespućima sajberspejsa nije uspeo da nađe, a bez koje nema pravog napretka.

Prvo bih istakao da sam odgledao gomilu kratkih, pretežno SF filmova u koje je neko očigledno uložio mnogo novca (prevashodno u CGI i akcione scene) ali ne pamtim da je i jedan imao zaokruženu priču koja je služila ičemu sem da prezentuje fantastične vizuale. Sad, kako su napomenuli neki, da se kulturno izrazim, neumoljivi YouTube kritičari, možda ovaj film rešava taj problem „pozajmljivanjem“ od španskog filma Timecrimes (Los cronocrímenes, 2007.), ali u ovom slučaju smatram da to nije mnogo bitno. Naime, „biti svoj“ (što je nešto na čemu su pomenuti „eksperti“ insistirali)  znači biti autentičan, a ne originalan. Iako deluje da ovi termini znače isto, to naravno nije slučaj. Autentičnost se odnosi na specifične teme kojima se autor bavi tokom karijere kao i na način na koji to radi. A to nema nikakve veze sa samom radnjom. Solaris je film koji se bazira na istoimenoj knjizi Stanislava Lema, ali je pristup Stivena Soderberga (2002.) bio potpuno drugačiji od toga kako je Andrej Tarkovski (1972.) adaptirao roman. Što se originalnosti tiče…. napomenuo bih da je Stivenu Kingu inspiracija za serijal Mračna kula došla iz pesme „Čajld Roland Mračnoj kuli stiže“ Roberta Brauninga (1855.) a ovaj ju je napisao inspirisan stihovima Šekspirovog Kralja Lira (cca. 1607.), a sam Bard je stih pozajmio iz stare bajke Childe Rowland.

Dakle, istiniska originalnost ne postoji, jer svaka priča korene vuče iz neke starije verziije iste, a ona iz nekog antičkog mita i folklora. Autentičnost se odnosi na pristup toj priči i načinu na koji će ona biti ispričana, a za ovo je potrebno vremena. Samim tim, kao neko ko tek počinje, Marin treba tek da pokaže da uopšte zna da rekreira neku poznatu filmsku scenu na identičan način a kamoli da prezentuje već izgrađen lični stil. A i ako je jedan Serđo Leone (A Fistful of Dollars, 1964.) mogao da iskopira Kurosavin Yojimbo (1961.), i da finalni produkt bude jedan od nezaboravnih špageti vesterna, nerealno je očekivati da 21-godišnjak ima jasno određen pravac. Takve kritike mogu da se upute nekom ko radi dugometražni film sa pravim budžetom. Naprotiv, čak je i prednost ako je Tri jeste inspirisan Vremenskim zločinima (autor ističe da nije ni svestan postojanja pomenutog trilera), jer je uvek zanimljivo videti neki nov pristup umesto bezuspešnog pokušaja da se priča stvori „iz vazduha“.

U vezi sa zapletom, mogu se uočiti pojedine paralele sa pomenutim španskim filmom. I ovde imamo putovanje kroz vreme i ponavljanje radnje tri puta, kao i bicikl koji leži kraj puta. Međutim, sve ostalo je potpuno drugačije. Rasplet je u oba slučaja reklo bi se otvoren, što je dobar izbor jer je vremensko putovanje samo po sebi paradoks te je na bazi istog i nemoguće napraviti logičnu priču. S druge strane, moguće je napraviti zanimljivu radnju, koja poseduje određenu dinamiku i neizvesnost zbog koje želimo da znamo šta nam svaki naredni frejm donosi. Svakako, nerealno je očekivati savršen film zbog kratke forme, jer ovaj to naravno nije. Zato ćemo se u nastavku osvrnuti na nekoliko mana čije ispravljanje bi, po mišljenju autora ovog teksta, u značajnoj meri povećalo uživanje u ovom kratkometražnom ostvarenju.

Početkom trećeg minuta filma, Ivan (Feđa Zahirović) ulazi u svoju sobu nakon čega nam kamera pomera fokus na kvaku bočnih vrata ističući, pomalo „preglasno“, da će ova vrata kasnije biti značajna. Bilo bi mnogo efektnije da je kamera u startu ostavila Ivana i krenula da se fokusira na kvaku dok je on ulazio u sobu (ionako tu ne dobijamo nikakvu relevantnu informaciju pa se ništa ne gubi što kamera skreće dole desno) umesto tek nakon što je zatvorio vrata.

U ovoj sceni imamo porodični konflikt tokom ručka. Majka (Kristina Štebih) i otac (Bruno Kontrec) se raspravljaju uvezi sa njihovom nezavidnom finansijskom situacijom dok sin sve to posmatra nervozno i uglavnom bez reči. Ovde su primarno korišćeni krupni plan (tačnije ne close up već medium close up, osobu vidimo od sredine grudi na gore, prim.aut.), snimanje preko ramena, i srednje krupni plan (medium shot) prvenstveno za scenu gde ih vidimo svo troje u kadru. Međutim, problem je u tome što se kadar preko ramena (eng. over-the-shoulder shot, prim.aut.) koristi za scene dijaloga gde se ostvaruje/postoji emocionalna veza između sagovornika, a razmišljanje „na istoj frekvenciji“ dodatno se naglašava stavljanjem više likova u isti kadar. Nasuprot tome, plan – kontraplan (shot-reverse shot), gde je svaki lik sam u kadru, koristi se za scene konflikta, da se pokaže da je svako „usamljen“ u svojim stavovima, dok je režiser uradio upravo suprotno, te scena zato ne funkcioniše. Najbolji primer pružaju slične scene iz filmova kao što su The Witch (2015.) i Hereditary (2018.) i serija poput Breaking Bad (2008. – 2013.). Takođe, za takve scene je onda bolje kameru staviti na tripod.

U ovoj klasičnoj sceni gde osoba panično istrčava iz kuće na ulicu (u ovom slučaju zbog krađe automobila), umesto izabranog ugla snimanja, mnogo bi bilo efektivnije da je kamera trčala iza oca dok ovaj juri iz kuće i snimala ga iza leđa (mada pretpostavljam da bi to bilo pogibeljno za kamermana na onom stepeništu i da bi samo dodatno pogoršalo drmusanje kadra).

U sceni koja je prati, ne može se pogrešiti sa upotrebom sistema shot – reaction shot: prvo je Ivan pogledao na dole, rez, onda u sledećoj sceni vidimo u šta gleda.

Samim tim je onda preporučljivo promeniti ugao kamere kako bi se baterija videla malo bolje, da bismo odmah znali da je ne samo za Samsung nego baš za model D600 i to baš njegov (recimo da je preko leđa telefona bila zalepljena neka nalepnica i kad se skine baterija, deo iste ostane na bateriji a drugi deo na telefonu) jer onda se sasvim jasno uspostavlja veza sa njegovim telefonom, ali ne znamo kakva još, pa se pitamo, zainteresovani smo.

Ovde nedostaje scena gde vidimo da slučajno ispušta telefon. Iako je očigledno šta se desilo, ostaje nejasno kako, tj. zašto – da li ga je ispustio zbog nekakvog šoka, namerno ili mu je slučajno iskliznuo.

Kamera se nije dovoljno brzo pomerila s obzirom na dinamiku scene u kojoj Ivan nipošto ne sme da dozvoli da ga primete ljudi koji su na svega par metara od njega.

S obzirom da je gledao direktno u kameru, u sceni koja unosi dramatiku kada Ivan shvata šta mora da uradi, mislim da je pogled/scena trajala predugo, pa je bilo malo neugodno a i podsetilo me je na stil koji bi se koristio u nekoj reklami (spori zoom out), a ne filmu.

Možda bi bilo bolje da je kamera bila tako pozicionirana da on gleda pravo u nju u trenutku kad otvori oko. S tim u vezi, za inače odličnu prvu scenu sa točkom mogao je recimo da se upotrebi dissolve efekat (kada kadar izbledi i onda vidimo naredni kadar, sa kojim se preklapa, prim.aut.) pri tranziciji na narednu scenu, koja je vrlo slična poslednjoj, jer na taj način bi se malo efektnije povezao početak i kraj.

Naravno, amaterska scena (posebno domaća) sa sobom nosi i brojna ograničenja u pogledu vremena, budžeta i tome slično, te je autoru potrebno oprostiti neke manjkavosti koje proističu iz ovoga. Na primer, neke scene u eksterijeru su preeksponirane iako se mora priznati da su lepe i atmosferične. Zbog nemogućnosti da se njihovo snimanje obavi u vreme kada bi to bilo najpogodnije, jarko sunce nas uskraćuje za magiju zlatnog sata. Ovaj problem bi bio koliko-toliko ispravljen upotrebom ND filtera, ali nažalost, ni to nije bila opcija. S druge strane, kvalitet snimka je prilično impresivan s obzirom da je za snimanje korišćen mirorrless aparat (Panasonic Lumix DC-GH5) i osnovni objektiv (Leica DG Vario-Elmarit 12-60mm f/2.8-4.0) koji se dobija uz telo kamere (eng. kit lens, raznovrstan objektiv varijabilnog žižnog raspona ali obično niže cene i kvaliteta, prim.aut.).

Kameri je očigledno nedostajao stabilizator, jer nije baš prijatno kad se kadar onoliko trese umesto da kontrolisano „pliva“, ali i to je još jedna stavka o kojoj većina onih sa režiserskim aspiracijama može samo da sanja. S druge strane, ova mana je postala prednost i sjajno je iskorišćena u sceni sa automobilom pri kraju filma i odlično dočarava brzinu i paniku. Uopšte, kraj filma je zaista odličan. Kao što je Brajan Koks (Brian Cox) u filmu Adaptation (2002.) istakao, završni čin, dobro izveden, jeste suština filma i ono što će kupiti publiku i naterati je da progleda kroz prste manama. Iako je u ovim rečima cinizam scenariste Čarlija Kaufmana prema takvoj filozofiji komercijalnih filmova očigledan, praksa pokazuje da u ovome ima istine.

No nevezano za to, mora se priznati da je bilo previše upotrebe handheld shot tehnike (kada se snima iz ruke umesto da se kamera montira na tripod, šine, kran itd. prim.aut.). Znamo kako to očaravajuće izgleda kada to radi Emanuel Lubezki (eng. Emmanuel Lubezki, direktor fotografije u filmovima kao što su The Revenant, Birdman, Children of Men i Tree of Life, prim.aut.), ali i on ume da pretera.

Pokreti kamere nisu uvek bili baš precizni (recimo tilt na gore kada Ivan pogleda ka terasi na spratu) ali u ostalim situacijama ovo nije bio problem te je spatijalna orijentacija dobro izvedena, a isto se može reći i za upotrebu Dutch angle tehnike (kadar je nakošen, čime se signalizira publici da u svetu datog filma nešto ne valja, prim.aut.).

Muzika je jako lepa. Postoje dve teme, obe klavirske, od kojih je jedna lagana i setna i uglavnom korišćena za scene niske dinamike, mada i za nekoliko situacija (trčanje preko polja, na primer) gde bi nešto dinamičnije bolje dočaralo emotivni naboj scene te verujem da ovaj kontradiktorni spoj slike i zvuka šalje pogrešnu poruku u tim instancama. Druga melodija je brža, jezivija i solidno je iskorišćena u onim scenama koje prati. Veći problem predstavlja to što ova druga tema previše naglo i počinje i prestaje kada se pogledaju scene u kojima je prisutna.

Za montažu se može reći da je jako solidna i praktično neprimetna, što je i glavni cilj. Scene brze montaže (eng. montage, a ne editing, kada se vreme kompresuje kako bismo u svega nekoliko sekundi videli ono što je trajalo više minuta ili možda i godina, prim.aut.) su odlično izvedene i pozicionirane. Osvetljenje enterijera  je prilično dobro, posebno kad se u obzir uzmu uslovi. Što se glume tiče, ona je u ovakvim projektima po pravilu najslabija karika i to je slučaj i ovde. Međutim, iz gorepomenutih razloga smatram da je to u velikoj meri nebitno. Da, teško je uživeti se u priču bez dobre glume, ali ovde ne ocenjujemo kvalitet filma van, već upravo u kontekstu kako uslova koji su mu išli na ruku, tako i prepreka koje su ga sputavale. Da bi našao dovoljno dobre glumce za ovakav projekat, autor mora da ima ili sreće ili novca (najbolje oba), a kako to ovde nije slučaj, niko razuman to neće zameriti. Mada mora se priznati da se Feđa solidno pokazao.

Sve u svemu, koliko je loše moglo da bude, ovo je zapravo jako pristojno i ovaj film je poduhvat na koji Marin može samo da bude ponosan. Prisustvo grešaka je očekivano i kod najvećih režisera a prednost istih je potencijal da se na njima uči. A to je upravo ono što očekujemo od ovog autora i njegovih budućih projekata.

Film u celosti možete pogledati ovde.

Otkrijte svijet umjetnosti i kulture!

Ostavi komentar

Ostavite odgovor

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

Još iz rubrike RECENZIJE

NA VRH