Pratite nas na društvenim mrežama

Srpski film (2010)

FILM

Srpski film (2010)

Kada u ovim krajevima pitate prosečnu (obično mlađu) osobu da vam navede omiljene glumce i filmove, odgovor se često većim delom sastoji od holivudskih imena, a ako i ima domaćih, obično su u pitanju predstavnici „stare škole“. Drugim rečima, i bez ikakvog predznanja o filmu, ljudi intuitivno osećaju da mnogim (naravno ne svim) domaćim filmovima fali „to nešto“, dublja poruka, bolji humor/gluma, lični identitet umesto slepog primenjivanja holivudske formule u neodgovarajućem kontekstu. Zato i ne čudi mnogo da ljudi nisu bili u stanju da u Srpskom filmu prepoznaju jednoroga naše modene kinematografije, film koji je sušta suprotnost svemu prethodno navedenom već su ga, zbog svega par sekundi neprijatnosti, otpisali kao puku eksploataciju koja samo želi da kontroverzom privuče pažnju. Međutim, ako obuzdate emocije i film pogledate hladne glave,  uvidećete kvalitet na svakom koraku, jasan motiv iza svakog kadra ali i pankerski besno uperen srednji prst domaćoj kvazi-državnoj kinematografiji i svim problemima koji more nju i njene sputane autore.

Dakle, da pođemo od glavnih problema koji ljude sprečavaju da uopšte vide film koji bi trebalo da gledaju. Čak i nevezano za sveopšti uspon desnice u svetu, ljudi su na ovim prostorima oduvek bili trovani nacionalizmom i naravno da je to došlo do izražaja u filmu ovakvog (pogrešno shvaćenog) imena. Kad se to ukombinuje sa eksplicitnim scenama mučenja, kasapljenja, silovanja i mrcvarenja, ljudi prirodno reaguju emocijama umesto razumom. Dobar primer je ona viralna internet prevara, slika sa natpisom “ubijen poslednji avganistanski lav”. I čim ljudi to vide, odmah kreću besni komentari umesto da se zapitaju otkud uopšte lav u Avganistanu i zašto su zemlja i nebo tako loše fotošopirani.

Drugim rečima, ljudi su izgleda gledali СРББББББСКИ филм, a ne srpski FILM. Jer o tome je film i zato je važan svaki aspekt filma, i zato sve i treba da se gleda. Ukljčujući naslov. Ovo nije prosto film o životu u Srbiji kako mnogi misle. Tj. naravno da u neku ruku jeste (jer kinematografija jedne zemlje ne može da postoji u vakuumu, ona je oblikovana socio-političko-ekonomskom situacijom u zemlji, prim.aut.), ali je dat kroz perspektivu srpskog filma (odnosno domaće kinematografije), jer to jeste ono čime se ovaj film bavi. Iz intervjua sa režiserom (Srđan Spasojević) i scenaristom (Aleksandar Radivojević), vidi se da su ih novinari eksplicitno pitali da li je ovo film o stanju u društvu, politici itd. u Srbiji, ali su oni rekli da je to samo jedna od tema i naveli da film kritikuje i stanje u celokupnom svetu. S druge strane, izbegli su da ekspilicitno navedu sve glavne teme. Što ima smisla, jer ako već kritikuju industriju u kojoj rade, nije baš pametno da otvoreno „ujedu ruku koja ih hrani“ već je doza suptilnosti neophodna. Tačnije, kritika ide na račun kako stanja u zemlji i svetu, tako i iskomercijalizovanih, mlakih i neubedljivih filmova snimljenih u poslednjih par decenija, otkad smo „u tranziciji“. Filmova koji nemaju hrabrost, kvalitetan humor ili društveno angažovanu poruku kao neki pre njih, što je sve posledica sveta i konteksta u koje nastaju.

U suštini, film se može tumačiti kao vapaj/besni urlik njegovih autora kojima je muka od takvog stanja naše kinematografije/zemlje (prvi deo filma), zatim ide prelomni momenat u vidu zloglasne scene s bebom (i jako bitnim Vukmirovim dijalogom koji joj prethodi a objašnjava njen simbolički značaj ali taj dijalog su iz gorepomenutih razloga emocionalne prirode svi zaboravili) a zatim ide rage revenge wet dream autora (druga polovina). To nam poručuje sama uvodna špica. Prvo se pušta neka vesela muzika (harmonika) a na crvenoj pozadini se između vinjeta ispisuje ime zlatnim slovima i takvim fontom da kad sve to ukombinujemo stiče se utisak da počinje Ivkova slava, Zona Zamfriova ili nešto slično. I onda nagla promena i preko toga naslova zalepi se ime filma normalnim fontom, nakošeno i skroz skrca prethodni natpis. I jako bitno, iznad ovog drugog naslova piše „Film Srđana Spasojevića“. U prevodu, nema ulepšavanja stvarnosti, sada ide gola istina, i šta ja mislim o našoj kinematografiji i svetu i ja stojim iza ovoga. Ovaj furiozni bunt senariste i režisera protiv stanja u domaćem filmu podseća na legendarnu „I want you to get mad“ scenu iz filma The Network (1976) gde TV voditelj diže glas protiv mahinacija u medijima a posebno u onom za koji radi. Ali dok on takođe diže i ruku na sebe, autori Srpskog filma, dižu je na one koji su odgovorni za ovakvo stanje stvari.

Drugo, ime filma ima dvostruko značenje koje je ponovo jako očigledno. Ovo je (srpski) film u filmu. Često imamo kadrove gde vidimo TV, projektorsko platno, ekran kamkodera ili gledamo glumce uokvirene  (prozor, vrata, prozor na vratima kola itd.), te se ovom „frame within a frame“ tehnikom naglašava filmski formalizam. Iznad Petrovog uzglavlja stoji poster za film Bumblebee (2018), gde je pomenuti Transfromer predstavljen u svoje dve forme – benigni automobil i zastrašujući robot. Još jedna tehnika koja suptilno naglašava ovo je davanje omaža drugim režiserima i filmovima. Scena kada se Miloševo lice nalazi iza „X“ ukrštenih žica ograde, kao da mu je neko stavio metu na čelo, odmah me je podsetila na Skorsezeov Departed (2006) u kom svako ko se nađe ispred nečeg što liči na „X“ završi mrtav. Scena u mračnoj sobi sa crno-belim pločicama u svakom aspektu je vrlo „linčovska“ i podseća na Eraserhead (1977), a scena kada Lejla (Katarina Žutić) širi noge a kamera snima Miloša ispod njenog kolena je jasan omaž na The Graduate (1967). Glasovna gluma je vidno izveštačena, poput one u recimo crtanim filmovima za mlađu decu. I uopšte, film nas sve vreme podseća da gledamo film. A u njemu još jedan, onaj koji je toliko potresao domaću publiku.

Dalje, porno film se pušta na projektoru kod Vukmira u kući i prikazuje se Milošu, sa razlogom. A Miloš predstavlja nas, publiku. Dakle, kad on gleda porno film, to je kao da gledamo mi, on se u naše ime zgražava i izlazi pre kraja, baš kao što bi/su mnogi iz publike uradili. Drugim rečima, Srpski film je (bez pretencioznosti) prilično meta i autori nam jasno stavljaju do znanja da ni na koji način ne promovišu grozote koje gledamo. Naprotiv, i oni saosećaju sa našim prevrnutim želucem i poručuju da nije Srpski film eksploatacija, već da porno film u njemu jeste. Iz tog razloga te neke scene i ne vidimo baš eksplicitno (iako smo mogli) već više u soft core stilu.

A s obzirom da ima i zaista hard core scena, niko ih ne bi sprečio da baš sve budu takve. Međutim, da je namera rezisera bila da glorifikuje aspekte eksploatativnih filmova, onda bi ova scena sa bebom bila snimljena kao nešto čemu i jeste cilj da izazove seksualno uzbuđenje a ne kao nešto grozno. Miloš bi verovatno masturbirao na istu i tražio da puste film ponovo umesto što se zgrozio i izašao pre kraja. U autorskom komentaru koji ide uz film, režiser to i ističe, scena je ogavna i tako i treba da je vidimo. S druge strane, ova scena ne da nije tu reda/šoka radi, već je, kao što sam već rekao, jako bitna, prelomni trenutak, a uz to je i odlično snimljena. Scena nije eksplicitna, što u kombinaciji sa odličnim zvukom (bebin plač i teška industrial muzika u pozadini koja nas gazi kao recimo „Heirate mich“ od Rammstein-a u Linčovom Lost Highway-u) stvara pravu mučninu u stomaku. Podestila me je na scenu iz Tarantinovog filma Reservoir Dogs (1992) gde Mr Blonde (Majkl Medsen) odseca uho policajcu dok kamera klizi u stranu da to ne vidimo, ali zato čujemo njegove krike. Ovo ostavlja prostora publici da zamisli šta se dešava, što je uvek strašnije od bilo čega što bi režiser mogao da pokaže. A kako je i sam Tarantino godinama bio kritikovan zbog ove scene, nije ništa čudno da neko ko nije toliko poznat i hvaljen bude kritikovan još više zbog ekstremnije verzije iste. U svakom slučaju, kritika ovde zapravo predstavlja najveću moguću pohvalu efektivnosti scene. Uz to, i montaža je sjajna jer nas konstantno prebacuje između radnje „infant porno filma“, kako ga je Vukmir (Sergej Trifunović) krstio, i Miloševe (Srđan Todorović) reakcije, čime nas podseća da gledamo film i da i treba da budemo šokirani takvim tipom filma.

Koja je onda svrha ove scene i zašto film nije mogao bez nje? Kao što sam već pomenuo, u pitanju je ono što minut pre toga kaže Vukmir:

Da li bi te iznenadilo ako ti kažem da sam ja, oni ljudi u sobi, grupa koju ti želiš da napustiš – da smo mi jedini pastiri opstanka ove nacije. Da na nama i našim plećima počiva privreda ove zemlje. Mi smo jedini koji pružamo svetu dokaz da je ovaj narod živ i upotrebljiv…

To nije pornografija. To je život. Život jedne žrtve. Ljubav, umetnost, krv, meso i duša te žrtve u direktnom prenosu svetu koji je sve to izgubio, a sada debelo plaća kako bi mogao da gleda, iz udobnosti svoje fotelje …

Žrtva se prodaje, Miloše. U ovom svetu, žrtva je danas najskuplja roba, jer žrtva najviše oseća i najbolje pati. A mi smo žrtva. Ovaj narod je žrtva. Zato se i prodajemo.

Sada će neko da kaže da je ova izjava, a posebno poslednje tri rečenice, eksploatacija, i da je pored toga odlika lenjog scenariste kad se ovako blatantno iznose teme filma. Ali to nije tačno jer veza između ovog monologa i scene sa bebom nije bukvalna već ironična. Ovo vidimo kroz činjenicu da je upravo Vukmir predstavnik tih režisera koji snimaju mlake, kukavičke, mediokritetske filmove bez suštine i neke veće vrednosti (poput pornografije) naštelovane na „emocionalnu frekvenciju“ (strane) publike svojim patetičnim/generičkim scenama kojima nastoje da isprose još koju suzu. Da se razumemo, svaki režiser će reći da bi filmovi trebalo da, kao i svaki drugi tip umetnosti, izazovu emocionalnu reakciju. Ali postoji granica dobro ukusa, koja kada se pređe, postaje eksploatacija emocija.

Kao što je neko briljantno uočio, Vukmirov govor je preslikan u govoru njegovog uslovno rečeno alter ega Radmana iz predstave Samoudica (koja zapravo komentariše srpsku kulturu i društvo):

Svet traži da postanemo manekeni svoje nesreće. Traži uplakana lica sirotih mladih devojaka bez budućnosti, kao što si ti. Ako im iznudiš Miloštinju, olakšaćeš im savest. i svet veruje u tebe. i tvoju nesrećnu sudbinu. i platiće da je gleda.

To uvek upali. Svi to traže. Za njih smo mi jadni mali kučići tužnog pogleda, koje je kamion zakačio i ostavio da skapavaju pored puta. Suze je najlakše izmamiti, a njima samo suze trebaju. Mi sno sirov material. “Cmizdrkotina”. Bolje bi nam bilo da se uživimo u ulogu.

Cmizdrkotina. Kovanica koja briljantno u jednoj reči sažima funkciju scene s bebom, odnosno sličnih scena u drugim „tearjerking“ filmovima na koje se njom aludira. I istovremeno dokazuje da je pomenuta scena ključna za film, a ne puki kec u „šok rukavu“. Inače, ove paralele i činjenica da monolog iz Samoudice radi bolji posao u Srpskom filmu nego ovaj iz samog Srpskog filma nije slučajnost – Aleksandar Radivojevic je autor oba.

Drugi deo filma, koji predstavlja posebno sadističku verziju revenge podžanra nije infantilna fantazija o osveti, naprotiv. Film je u tom pogledu vrlo zreo i realan jer uviđa da je zlo koje je i podstaklo nastanak ovog filma prakticno neuništivo te odsecanje jedne glave ne ubija aždaju. Uklanjanje Vukmira samo pokazuje da je iza njega samo neko jos veći ko vuče konce iz senke i tako u beskraj. Tu je film prilicno sličan (samo suptilniji) trileru Fallen (1998) u smislu da je zlo amorfno i tek ponekad poprimi obličje neke konkretne osobe. A komentar tog novog bezdušnog režisera: Kreni od malog, pokazuje kakvo vatreno krštenje očekuje svaku pridošlicu u svet srpeske filmske režije.

Neki su se žalili da likovi nisu dovoljno dobro razvijeni. Međutim, u kontekstu svega prethodno navedenog su zapravo prilično dobro razvijeni za potrebe ovakve priče jer su definisani na pomalo neuobičajen ali osvežavajuć način – svima nešto nedostaje. Miloš nema novca te nema ni sposobnost da i dalje izdržava porodicu (u smislu da nastave da žive udobnim životom na koji su navikli). Marku (Slobodan Beštić), njegovom bratu, nedostaje porodična/intimna ljubav, a možda i nešto više (ljubomoran je na Miloševu potenciju). Ovo izjednačavanje značaja porodične idile i seksualne ispunjenosti je i više nego očigledno u sceni gde Marka prostitutka oralno zadovoljava dok on paralelno gleda snimak Petrovog (Luka Mijatović) rođendana (Milošev sin) i Milošev porno film. Što se Vukmira tiče, njega određuje nedostatak roditelja, verovatno metaforički, ako je suditi po emotivnosti sa kojom priča o Srbiji:

Cela ova naša zemlja je obdanište. Obor dece koju su roditelji odbacili. Teško je kada te roditelji napuste, Miloše. Ja znam. Moraš čitavom svetu da pokažeš kako umeš da se sam staraš o sebi. Moraš da pokažeš svima kako umeš da živiš, sereš, jebeš se, krvariš i pre nego što umreš uradiš sve da opstaneš

I uopšte je zanimljivo to definisanje kako likova tako i Srbije kroz nedostatke i nešto negativno. Iako se snima porno film, tu nema jednog normalnog orgazma, sve je u vezi sa krvlju, suzama i bolom. Jedna po jedna, mnoge srpske psovke u vezi sa seksom oživljavaju u bukvalnoj formi. Ali to nije ovde reda radi, već da se istakne kako kod nas čak ni tu nema ničeg pozitivnog iako je seks sam po sebi aktivnost koja (bi trebalo da) donosi zadovoljstvo. A i svi su odavno uočili da scene seksa u našim starim filmovima više liče na silovanje nego na vođenje ljubavi.

Radivojević je rekao da je gluma u porno filmovima kao izbor Miloševe profesije metafora i bukvalna poruka – on je „samo običan čovek koji samo želi običan život“ a njegov posao je metafora za bilo koji posao, koji poput pornografije predstavlja neki vid prostitucije (seks/rad za novac), a naročito u kapitalizmu. Ovo je po meni i mač sa dve oštrice jer sumnjam da bi ovdašnja publika, posebno starije generacije opterećene moralom komunizma, osećala empatiju prema pripadniku tako nemoralne profesije i prihvatila ga kao „običnog čoveka“.

Mnogi su zamerili njegov neubedljiv motiv za povratak u porno svet jer svakako nije čovek na rubu gezistencije (ima lepu veliku kuću, a pravda se da mora sinu da plaća časove pevanja i ne odriče se skupog viskija) pa da mora da radi to što radi. Međutim, kao i u mnogim drugim situacijama gde dešavanja nisu logična, podsetiću da filmski realizam i naša realnost skoro nikad nisu jedno te isto i da takve nedoslednosti obično nisu bitne. Miloš se, kao neko ko je naivno mislio da može tek tako ostavi svet pornografije za sobom, vraća u taj isti jer, kako je to sročio Hegel a dopunio Marks, istorija ima tendenciju da se ponavlja, prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa. Time postaje ko zna koji po redu koji je potpisao pakt sa đavolom/Vukmirom a ishod je poznat.

U Milošev lik se takođe moze učitati i autobiografski aspekt. Naime, na dokumentu koji Miloš potpisuje jasno vidimo da se preziva Radivojević, isto kao i scenarista, što teško da može da bude slučajnost. Njegov sin se zove Petar i nosi kostim koji upadljivo liči na onaj Petra Pana, a glumac koji igra Petra jako liči na Džeremija Samptera (Jeremy Sumpter) iz vremena kada je tumačio ovu ulogu. Petar Pan je, kao što znamo, večni decak, odrasta bez roditelja u Nedođiji. U kombinaciji sa monologom o obdaništu, može se tumačiti da se autor priče oseća kao neko ko stalno mora da se dokazuje (da može da se stara sam o sebi), da nema „roditelje“ te da bi uspeo u životu on mora da pobegne iz ove naše nedođije. Baš kao što je pre njega to uradio Uroš Stojanović zahvaljujući filmu Čarlston za Ognjenku (2008), za koji je  Aleksandar Radivojević takođe pisao scenario. U ovome se onda može i tražiti Milošev motiv za ono što radi (mada on to i vrlo eksplicitno kaže na početku filma) – iako ima solidno skockan život ovde, Miloš/Aleksandar pristaje na uslove za snimanje torture porn filma/uslove domaće kinematografije kako bi bi se probio i mogao da sa porodicom ode u inostranstvo.

Iskreno, ne znam da li me je više impresionirala činjenica da ima toliko toga u jednom ovakvom filmu ili to što ima toliko toga u jednom domaćem filmu. Da li je zbog svega ovoga remek delo (srpske) kinematografije? Ne znam, ali drago mi je da nije još jedan bledi, neubedljivi, zaboravljivi Taksi bluz, Južni vetar ili nesto treće čega se više i ne sećam. Ovo se pamti. Ali za promenu, po dobrom.

Otkrijte svijet umjetnosti i kulture!

Ostavi komentar

Ostavite odgovor

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

Još iz rubrike FILM

Advertisement

NAJNOVIJE

Advertisement
NA VRH