Pratite nas na društvenim mrežama

RECENZIJE

Solaris (1971)

Šta znači biti čovek? Postojati? Kako volimo? Ovo su neka od pitanja koja postavlja poetični i samo naizgled naučnofantastični film Andreja Tarkovskog, Solaris. Međutim, baš kao što definitivni odgovor ili generalni konsenzus o istima ne postoji, ni film se ne trudi da ga pruži, već, postavljajući ih, vodi nas na put samospoznaje.

Kada govorimo osnovnim egzistencijalističkim pitanjima, kao što je ono o postojanju, svi obično prvo pomisle na Renea Dekarta i njegov solapsistički stav „mislim, dakle postojim“. Drugi bi se možda osvrnuli na potpuno suprotno, Hegelovo gledište da je postojanje društveni konstrukt i da nas definiše tuđa percepcija o nama samima. Međutim, može se reći da se sam film možda ponajviše oslanja na stanovište Džona Loka koji je u suštini tvrdio da postojati znači imati svest a ona je po njemu satkana od sećanja. Dakle, ne puko fizičko telo, jer čovek koji bi, hipotetički, ceo život proživeo u komi, ne bi bio osoba, već samo organizam.

U Solarisu vidimo Kelvinova (Donatas Banionis) sećanja na njegovu pokojnu suprugu, Hari (Natalya Bondarchuk), te kako posredstvom Solaris Okeana on kreira novu Hari. Lokova definicija nas navodi da se zapitamo da li je ova nova verzija takođe osoba. Iako saznajemo da je njeno telo satkano od drugačijih čestica nego naše (neutrini, naspram atoma), njena svest i sećanja je čine onim što jeste, ne njeno telo, što je identično ideji sjajnog animiranog filma Ghost in the Shell (1995). Međutim, upravo ovde leži problem njenog identiteta, s obzirom da se ona sama ne seća ničeg jer je tvorevina Kelvinovog uma. Nakon što neuspešno pokuša da je se otarasi, ona počinje da živi sa njim na svemirskoj stanici i upravo kroz ovo iskustvo ona stiče sećanja kroz koja i razvija svest o sebi kao osobi. Shodno tome, razmišljanje u suprotnom pravcu nas navodi da se zapitamo da li bi iznenadna totalna amnezija značila da ona više nije osoba.

U jednom razgovoru, doktor Snaut (Jüri Järvet) kaže da u istraživanju svemira mi zapravo ne tražimo druge svetove već ogledala, čime želi da kaže da možda mi možda ne tražimo druge oblike života nalik nama već više potvrdu o važnosti nas samih. Ovo je u skladu sa gorepomenutim Hegelovim stavom da je naše postojanje proizvod tuđe spoznaje nas samih. Samim tim se i kao tema filma nameće istraživanje Solarisa ne zato što je strani oblik života već zato što time pokušavaju da odgonetnu smisao sopstvenih života. Oni ne uspostavljaju vezu sa svesnim i inteligentnim okeanom već sa licima iz sopstvene prošlosti.

Treba reći i da je ovo film pun kontrasta – između prirode i civilizacije, Zemlje i Solarisa kao i između prošlosti i sadašnjosti, i toga kako prošlost oblikuje sadašnjost i kako sadašnjost formira naše viđenje prošlosti. S tim u vezi, kontrast je naglašen kroz odraze u vodi i ogledalima – realnost i refleksija koju vidimo. Na početku filma, Kris Kelvin ne gleda u kuću svojih roditelja već u njen odraz u jezercetu. Ovo nas ponovo vraća na temu sećanja jer to je upravo ono što ona jesu – neopipljivi, možda u izvesnoj meri izobličeni odraz realnosti. Film pokazuje kako nas sećanja oblikuju. Kelvin pokušava da pobegne od svoje traumatične prošlosti izazvane disfunkcionalnim odnosom sa roditeljima, kada zapravo treba da je prigrli jer je to upravo ono što ga je napravilo takvim kakav jeste. Nasuprot tome, njegov otac upravo želi da ponovo proživi prošlost. Na Zemlji Kelvin može da je izbegne, da njenu dokumentovanu verziju spali, ali na Solarisu on mora da se, kroz lik Hari, suoči sa njom. Njen identitet nije kompletan jer je nastala iz njegovih sećanja na nju, ali joj Kelvin, za razliku od prave Hari koja se ubila jer je on nije voleo, daje svu svoju ljubav. Možemo zaključiti da on zapravo voli ne nju već ideju o njoj jer na taj način dobija šansu da ispravi greške iz prošlosti.

Zato, kada se vraća na Zemlju on konačno odbija da nastavi da beži od prošlosti te se miri sa ocem u sceni koja je refleksija Rembrantove slike „Povratak bludnog sina“. Međutim, poslednja scena uvodi preokret iz kojeg zaključujemo da je za Kelvina prošlost (smrt Hari kao i njegovo detinjstvo) bila jako traumatično iskustvo zbog kog je ostao zarobljen u nekom svom svetu, koji je kreirao kroz Solaris, gde može da bude srećan i uspostavi odnos pun ljubavi kako sa ocem tako i sa suprugom. Ovaj (naučno)fantastični film je još jedan dokaz briljantnosti Tarkovskog kao režisera i njegovog posledičnog uticaja na druge velike režisere – ovaj momenat kao i neki vizuelni detalji, ne samo iz ovog filma, već iz Stalker-a (1979) više su nego očigledni u Skorcezeovom Shutter Island-u (2010).





Otkrijte svijet umjetnosti i kulture!

Ostavi komentar

Ostavite odgovor

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

Još iz rubrike RECENZIJE

Advertisement

NAJNOVIJE

Advertisement
NA VRH