Pratite nas na društvenim mrežama

Rainer Maria Rilke – Devinske elegije (Prva elegija)

FOTO: Elijah O'Donnell/Unsplash

Kultura

Rainer Maria Rilke – Devinske elegije (Prva elegija)

PRVA ELEGIJA

Ko bi, da kriknem, ko bi me čuo iz četa
anđeoskih? pa čak i da me nenadno
privine neki na srce: iščileo ja bih
od njegovog snažnijeg bića. Jer šta je lepota
ako ne sam početak strašnoga, koji smo taman
još kadri da podnesemo, pa mu se tol'ko
divimo samo zato što s nehajnim prezirom neće
da nas razori. Svaki je anđeo strašan.
Tako se uzdržavam i gutam domamljiv krik
grcanja tamnog. Ah, koga možemo mi
zvati u pomoć? Ne anđele, ne ljude,
i dovitljive zveri primećuju već
da nismo pouzdani niti kao kod kuće
u tumačenom svetu. Ostaje nam možda
poneko drvo na obronku, da ga viđamo
svakoga dana; jučerašnja ostaje ulica
i razmažena vernost neke navike,
kojoj se svide s nama, te uz nas ostade.
0, pa zatim i noć, noć kad nam lice razjeda
vetar pun svetskog prostranstva, – kome ne ostaje
ona, željena, koja razočarava blago,
ona što trudio očekuje samotno srce.
Da li je ljubavnicima lakša? Ah, oni samo
prikrivaju jedno drugim od sebe svoju sudbinu.
To ti još nije znano? Baci iz ruku prazninu
ka prostorima koje dišemo; možda će ptice
proširen vazduh prisnijim letom da osete.

Da, prolećima si bio potreban. Neke
zvezde su verovale da ih osećaš. Talas
neki se dizao k tebi sred minulog, ili ti se
dok si kraj otvorenog prozora prolazio
podavala violina. Sve je to bio nalog.
Ali da l’ si ga ti svladavao? Nisi li uvek
rasejan bio usled očekivanja, kao
da ti voljenu sve nagoveštava? (Gde ćeš
priviti nju, kad velike neznane misli
čas ulaze u tebe, čas izlaze, i često
ostaju preko noći?) No ako čezneš toliko,
opevaj ljubavnike; ni izdaleka još
besmrtno nije njihovo čuveno osećanje.
Opevaj one kojima bezmalo zavidiš, one
napuštene, u kojih toliko snažniju ljubav
otkri nego u onim utoljenima. Vazda
iznova počinji to veličanje nedosežno;
pomisli: junak sebe obnavlja, njemu je čak
i propast izgovor samo da postoji: poslednje
rođenje njegovo. Ali iscrpena priroda vraća
u sebe ljubavnike, kao da nema dvaput
snagu da ovo postigne. Da li si dovoljno mislio
o Gaspari Stampi, te da neka devojka,
što voljenog ne zadrža, oseti pred bezmernim
primerom ove ljubavi: postaću kao ona?
Zar ne bi trebalo da nam plodniji postanu najzad
ti najstariji bolovi? Nije li vreme da se
od voljenoga s ljubavlju oslobodimo i da ga
prevaziđemo trepteći: kao što strela tetivu
prevazilazi, da bi, sva se u odskok pribravši,
postala više no što je. Jer opstanka nigde nema.

Glasovi, glasovi. Slušaj, srce, ko što inače
jedino sveci slušahu: tako da ogromni zov
od tla ih diže; a oni, nemogućni,
i dalje klečahu, ne primećujući
šta se sa njima zbiva: tako su slušali.
Ne velim da možeš Božiji podneti glas,
nipošto. Ali slušaj ono što struji,
neprekidiu vest koju tišina stvara.
To sad šumori od onih mladih mrtvaca k tebi.
Zar u crkvama rimskim i napuljskim, gde god da uđe,
sudbina njina nije spokojno tebi zborila?
Ili te neki natpis uzvišen presretao
kao nedavno ploča u Santa Mariji Formozi.
Šta hoće od mene? Treba da uklonim tiho
nepravde privid, koji ponekad malo
sputava čisti pokret njihovih duhova.

Doista, čudno je više ne živeti na zemlji,
običaje što su tek jedva izučeni
ne upražnjavati više, ružama i drugim
predmetima što su prepuni obećanja
ne pridavati značaj budućnosti ljudske;
ono što se bilo u beskrajno plašljivim rukama
ne biti više, pa čak i sopstveno ime za sobom
kao slomljenu neku igračku ostaviti.
Čudno, ne želeti svoje želje i dalje. Čudno,
gledati kako slobodno u prostoru leprša
sve što se uzajamno odnosilo. Naporno je
mrtvaštvo, prepuno nadoknađivanja, da bi se
postupno osetilo malo večnosti. Ali
svi živi greše u tome što preveć razlikuju.
Anđeli (priča se) često ne znaju da li hode
među živima ili mrtvacima. Bujica večna
u oba područja sve uzraste zahvata sobom
neprestano, i sve zaglušuje u oba.

Najzad im nismo više potrebni, rano uminulim,
oni se svega zemaljskog lako odvikavaju
ko deca što se blago od majčinih odbiju grudi.
Al’ mi, mi kojima su potrebne tajne
tako velike, mi, kojima često iz tuge
napredak blažen procveta – da li bismo bez njih
mogli postojati mi? Zar je uzalud ono
predanje po kom, dok su oplakivali Lina,
prva se muzika usudi da ukočenost prožme;
pa tek u zaplašenom prostoru, iz kog jedan
bezmalo božanski mladić iznenada zauvek
iziđe, poče praznina da bruji treptajem onim
koji nas sada zahvata, nosi i teši i pomaže.

Otkrijte svijet umjetnosti i kulture!

Ostavi komentar

Ostavite odgovor

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

Još iz rubrike Kultura

Advertisement

NAJNOVIJE

Advertisement
NA VRH