Pratite nas na društvenim mrežama

Momo Kapor – Beleške jedne Ane

Kultura

Momo Kapor – Beleške jedne Ane

Prvi put objavljena 1972. godine, knjiga “Beleške jedne Ane” Mome Kapora bila je književni fenomen uz koji su odrastale generacije, a tako je i skoro pola vijeka kasnije, budući da se u knjižarama može naći treće Lagunino izdanje.

“Ova knjiga, koja se prvo pojavila u časopisu Bazar gde je izlazila u nastavcima, vraća nas u jedno sretno, čedno vrijeme, koje nije slutilo na sve ono što nam se dogodilo kasnije. Novi čitaoci, koji se možda sada prvi put susreću sa prozom Mome Kapora, naći će u njegovim ranim tekstovima neke od odgovora koji će im pomoći da bolje shvate sadašnji trenutak jer Ana nastavlja svoj život, nezavisno od našeg poimanja vremena. Ona je arhetip Beograđanke koju i danas srećemo.”
Iz predgovora Ane Kapor

Kada bi trebalo odabrati jedno djelo Mome Kapora koje ga najbolje predstavlja, onda bi to svakako bila knjiga “Beleške jedne Ane” koja je danas ponovo pred nama.

Svijet posmatran iz ugla tinejdžerke, ispričan prepoznatljivim beogradskim žargonom i ilustrovan autorovom rukom, u isto vrijeme je i duhovita ali i nemilosrdna analiza jednog vremena.

Beleške jedne Ane će nas nasmijati, ali i podstaknuti da razmišljamo o vječitim pitanjima, koja kao i generacije prije nas, svakodnevno sebi postavljamo. Ne zaboravite da “dobra stara vremena počinju već sutra u pola osam ujutru, kada se budite pokraj nekoga ko vam je drag, dok još spava i vas sanja”.

Odlomak iz romana:

UFUR

Volim te, devojčice, vrtirepu jedan, zunzaro, folirantkinjo jedna, dok ideš u svojoj jedinoj džipsi-suknji i žutoj majici bez rukava kao da je ceo Beograd tvoj, i ližeš sladoled od čokolade, vanile i citrona, mešano, pa zastaješ pokraj preskupih stvari koje nikada nećeš imati, koje ti nikon ikada neće kupiti, budalo jedna blesava, a ne znaš kuda ćeš, nego bazaš, onako bez veze, za svoj groš, još neuhvaćena, još ničija, dok na svakom ćošku postavljaju zamke ocvali lepotani sa bludnim mislima u glavi, mangaši pred bifeima, laponci po parkovima, manijaci u podzemnim prolazima, genteri u robnim kućama, siledžije na zadnjoj platformi trolejbusa – sve je protiv tebe, mala moja, svi bi da te dovate, svi bi hteli da se uvere da nemaš ništa pod majicom, nego da ti grudi stoje onako, same od sebe, svižarko čeznu da te zeznu i odvuku u mračne gajbe, u tamne hodnike, u vetrovite parkove, dok ideš tako ničija, bezveze.

Pustili te napolje sa lanca i kazali da se vratiš do devetke, a ako se ne vratiš – da ćeš naći kuću zaključanu pa spavaj gde oćeš, jer ovde će biti onako kako ja kažem, dok si pod mojim krovom, a kad budeš imala svoju kuću, radi kako znaš! – rekli su i pustili te, pa zirkaju iza zavese, svi se nadžidžali, i keva, i bakuta, i tetka Gina što je u gostima, a na kraju ni matori nije izdržao, nego bacio novine i dovukao se iza keve, da vidi, kao, šta se to dešava.

„Bože, kad pre izraste ovo dete!“
„Kako proleti vreme!“
„Kolko do juče igrala se ispod stola, ma sećaš li se?“
„Bože, kad pre izraste!“
„Vidi je, vidi samo kako gazi…“
„Isti bakutin hod!“
„Ili je u struku više na teta Nenu?“
„Rastu deca zbog vitamina…“
„Da mi je samo znati kuda li je naumila?“
„Gde li će i s kim li će?“
„Ima li koga?“
„Ima da ti ne kažem šta… Još je rano!“
„A tebi u njenim godinama nije bilo rano, a?“
„Ode!“
„Zamače iza ćoška…“
„Trebalo je da ponese džemper!“
„Naći će ona već nekog da je zagreje…“
„Jezik pregrizo!“
„Što? Danas deca brzo sazrevaju…“
„Moja je, bogami, još pravo dete…“
„Videćeš ti jednog dana svoje dete…“
„Bolje bi ti bilo da skuvaš kafu!“
„Otišla…“
Pustili te tako u beli svet, na beogradske ulice, i dali ti hiljadarku da se isprovodiš namrtvo, pa si odmah iza ćoška kupila:
sladoled – trista
žvaku „hobi“ – sto
filter „jugoslaviju“ – trista pedeset
i još ti ostalo da staneš na tačnu vagu.
Četrdeset i osam i petsto grama, gospođice, hvala, izvolte, i drugi put, nazdravlje!
Četrdeset i osam i petsto grama smešnih ideja, viceva, seksa, kože i kostiju i jamica na obrazima, pročitanih knjiga, spavanja na levoj strani i sanjanja u bojicama i plakanja na tužnim filmovima, a u glavi: leve pritoke reke Nil, mlađe venčane planine i društveni sistemi koji su se maksimalno razvijali od rodovskog i robovlasničkog, preko feudalnog, buržoaskog do socijalističkog, i još jednačine sa tri nepoznate i romantizam u srpskoj poeziji (tvoj pismeni zadatak), i sedam neprijateljskih ofanziva čula opažanja Galileo Galilej i Osmeh Omara Šarifa
i Veliki medved ruski klasici sa bradama i lukavo zaobiđeno začeće i kako se oplođava tučak i materica i semenovodni kanali pred kojim se mlada profesorka zbunila i zacrvenela, pa zamucala, a tebi posle te lekcije bilo nešto čudno smešno, pa si se kikotala ko šašava: mislila si da tu ima neke misterije, a od svih reči za ženu koja očekuje bebu najviše ti se dopao izraz blagosloveno stanje, dok su ti ostali izrazi bili gadni: kao da se odnose na krave ili žirafe: gravidna, trudna i  drugom stanju, u kom to stanju, keve ti? Evo ti sad predmeta Poznavanje društva! Evo ti ga sad! Nikog ne poznaješ u varoši, a svugde okolo zamke. Dobila si peticu iz Poznavanja društva, a ne poznaješ ni
svoju rođenu familiju, i ne znaš: da su te gledali kroz prozor sve dok nisi zamakla za ćošak, a da su te pre toga: pokrivali po noći,
prali ti guzu i posipali je bebi-praškom da te ne peče kad se upiškiš, da su prislanjali uvo na tvoje malecke grudi, ove iste što u njih zija i vojska i civili, i slušali dišeš li?
„Bogami, ona ne diše!“
„Diše!“
„Ma, ništa ne čujem!“
„Pa, uštini je, videćeš da diše!“
„Gle, stvarno diše, sunce mamino!“
I zvali doktora kad ti je temperatura skakala na četrdeset i dva, a doktor kazao:
„Ništa, ništa, gospođo, kod dece su te temperature uvek visoke!“
Pa prepisivao odmah antibiotike jer mu je to najlakše, a bakuta sve prosipala u WC i mazala te toplim uljem i davala ti da piješ kamilicu, pa te učila da pevaš „Tamo daleko…“ i ostavljala ti malo testa da sama mesiš kolače, da ne govorimo o tome kako si bila najlepše dete u gradu i u francuskom zabavištu, gde sve vaspitačice kotrljaju slovo r i afektiraju na mrtvo ime, i da si položila iz cuga sve testove, pa mama posle kazala:
„Nije što je moje dete, ali učiteljica mi kaže da je to zaista čudo i da još niša slično nije srela u svojoj karijeri! Bogami!“
A kad su te jedanput pustili na Divčibare sa školom, keva ti čitavu noć preplakala, a ujutru se keva i matori podževeljali bez razloga oko toga koji će ko deo novina dobiti – on dobio oglase, a keva politiku! – a u stvari kuća bila neverovatno tiha i prazna, a toliko se spremali da se provedu na mrtvo ime kad ti odeš, i da izlaze svuda! Đavola!
A kad ste bili na Stadionu JNA, samo je tebe snimatelj sa televizije hvatao u krupnom planu četiri i po puta dok si radila sletske vežbe, a ona seljančura iz komšiluka opet kazala da te nije ni videla (nije mogla od pakosti), jer kako da te ne vidi, kako samo ona, kad su te svi lepo videli četiri i po puta: i tetka Gina, i teča Dača, i keva, i matori, i još mesar kazao kevi: „Gospođo, video sam vam sinoć malu na televiziji, pa baš kažem ženi: pogle, koliko je izrasla mala iz komšiluka! Oćete li od buta ili od bubrežnjaka? Suvih rebara – nestalo!“
Ništa ti to ne znaš, budalo jedna blesava, šašavice, zunzaro, ćorice ćorava sa minus jedan i po (ali, kazao je doktor da će se to s vremenom popraviti!), ništa ti ne znaš dok bazaš naokolo bez veze, a vreme leti li leti, pa vataš poslednji trolejbus za tvoj kraj i posle se prevrćeš u krevetu, jer ti svi oni prizori ne daju mira, sve ono bogatstvo i sav onaj lepi svet, svi oni izlozi, a još ti nije jasno da si najskupocenija ogrlica u varoši, ribica u gradskom akvarijumu, najekskluzivniji maneken za jamice na obrazima, nosilac najglatkije kože prvog reda sa zlatnim pramenjem iza uva, vlasnica dve leve noge sa štiklama koje kriviš prema unutra, i još ti nije sasvim jasno kako će se noćas u svojim dosadnim krevetima prevrtati i okretati s jedne na drugu stranu najpametniji, najhrabriji, najlukaviji i najmoćniji ljudi u gradu koji su te videli u prolazu kako ližeš sladoled od vanile, čokolade i citrona, mešano; oni što su stajali tik uz tebe u trolejbusu koji je bio poluprazan i piljili ti u vrat i u grudi kad se nagneš malčice napred, i oni što su zviždali za tobom, i oni drugi što su podruku vodili
ugojene žene, pa koristili priliku da se očešu za jedan pogled, govoreći – da, da, svakako ga kupi! – svojoj ženi koja je baš kazala da je veče prekrasno, svi oni.
Tebi govorim, šašavice, kud zijaš! Dakle, drage moje devojčice, nije uopšte važno imate li četrnaest, sedamnaest, dvadeset ili pedeset šest godina! Susretao sam ja i devojčice od sedamdeset i dve, i odmah se nekako videlo da su još klinke: mislim, videlo se to po načinu na koji su zirkale unaokolo i krile smešak u prste, kako su isprobavale perikla sa loknama boje zlata u robnoj kući ogledajući se malčice iskosa i vrlo koketno – bile su to prave klinke od sedamdeset i dve godine, na časnu reč! Jer, drage moje naglo ostarele devojčice, niste vi krive što se život našalio s vama, pa vas jednog jutra probudio kao i obično u pola šest, kad ono – osam banki. Opa!
A vi se još pitate da li je 1900. i neke trebalo da popustite jednom putujućem glumcu i dozvolite mu da vas poljubi u kućnoj veži (šta li ono beše s njim?), pitate se i pitate se, a sve idete na prstima da ne probudite unuke; bosim nogama šljapkate po betonu (koliko sam vam samo puta rekao da navučete papuče, a vi opet ništa!), oblačite se onako još spavajući i ložite peć, pa ronite kroz jutarnji smog da kupite kilo polubelog, paket butera, jogurt, kifle, mortadelu i, „molim vas, trista grama mlevenog, ako može mešano, za sarmicu…“ – a tamo, već vam je osam banki, a još niste načisto da li je trebalo dozvoliti onom putujućem glumcu da vas coki, ili nije?…

Otkrijte svijet umjetnosti i kulture!

Ostavi komentar

Ostavite odgovor

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

Još iz rubrike Kultura

NA VRH