Pratite nas na društvenim mrežama

Inland Empire – Ne suditi o knjizi po koricama

FILM

Inland Empire – Ne suditi o knjizi po koricama

Da mi je neko pre mesec dana rekao da ću visoko, pri vrhu liste omiljenih filmova staviti film snimljen starim, jeftinim Sony-jevim kamkoderom, samo bih ga ignorisao, jer sa ludakom se ne vredi raspravljati. Ali izgleda da za sve postoji prvi put. I ne, nije u pitanju The Blair Witch Project ili neki drugi found footagehoror koji bi da se ogrebe o (finansijski) uspeh istog. U pitanju je poslednji film velikog antiholivudskog nadrealiste Holivuda, Dejvida Linča (David Lynch), Inland Empire (2006).

Jedan od razloga zašto Inland Empire briljira u svim aspektima sem vizuelnog (fotografija) je upravo zato što svi oni još više dolaze do izražaja baš zato što film (namerno) izgleda vizuelno očajno. Kvalitet slike je relativno loš, scene su naizmenično podeksponirane i preeksponirane, bez stabilizacije, a kao najveća uvreda čulu vida, ima frejmrejt od 30 slika u sekundi (filmovi normalno koriste 24 FPS, dok se 30 FPS koristi za televizijske reportaže, dokumentarce i sapunice), ali se, sa druge strane, vidi da je kamerom rukovao ekspert. Za ovo postoji više razloga.

Prvo, film je imao jako mali budžet (ako ga je uopšte i imao) pa je verovatno većina novca otišla na honorare glumaca i tome slično. S druge strane, ovo nije opravdanje, jer Linč je uvek mogao da okupi poznata imena pa je sigurno mogao i da nabavi par reflektora, normalnu kameru i profesionalnu opremu za montažu. Ali, zapravo je i logično da ovako izgleda film jednog nadrealnog umetnika koji pravi postmodernistički (mada bih rekao i metamodernistički) film koji predstavlja istinsku dekonstrukciju filma i ponovno osmišljavanje pravila po kojima se snima film. Želeo je da tim student prve godine režije stilom u najvećoj mogućoj meri istakne ružnu stranu Holivuda i da gledaoca tim pristupom nalik fly-on-the-wall dokumentarcima u potpunosti ubaci u svet filma i navede ga da pobrka stvarnost i fikciju. Jer, koliko god našem umu prijali besprekorni vizuali, oni nas konstantno podsećaju da gledamo film, a ne da smo u snu, što je jedina veća, ali neizbežna, mana u inače odličnom Nolanovom Inception-u. I upravo je ovaj „Inception za one sa jeftinijim ulaznicama“ prst u oko visokobudžetnim spektaklima i najbolji dokaz moći vizuelnog medija i genijalnosti Dejvida Linča.

To je inače i jedna od tema filma, hiperrealnost, o kojoj je govorio Žan Bodrijar (Jean Baudrillard) i koja predstavlja fenomen koji nas onemogućava da razlučimo stvarnost od fikcije/fantazije. Kao nama blizak primer bismo mogli da uzmemo porodicu Kardašijan, koja i sama, pretpostavljam, više ne može tako lako da razdvoji svet svog života u rijalitiju, na televiziji uopšte i na društvenim mrežama od onog stvarnog. Linč je, sa druge strane, bio inspirisan prevashodno Ronaldom Reganom, koji je upravo bio poznat glumac pre političke karijere i kome se u govorima neretko dešavalo da pobrka stvarnost i momente iz nekih svojih filmova (ovo čak imamo i u jednoj epizodi druge sezone serije Fargo).

Jedna od glavnih tema je poput one iz Mullholand Drive-a (2001) i u svom jako kratkom pojavljivanju izgovara je Vilijam H. Mejsi(William H. Macy): „…Hollywood, where stars make dreams and dreams make stars“. Pored ovih, tu su i i za Linča standardne teme kao što je dualnost ljudske prirode i zlo/ludilo koje se vidi čim se malo zagrebe ispod površine dosadne svakodnevice, veza između seksa i nasilja, neverstvo, voajerizam, mračna strana Holivuda, kao i teme o (seksualnom) zlostavljanju žena i prostituciji, kako u Holivudu, tako i u njihovim domovima, gde se muž ponaša kao makro i tretira ženu kao (svoju) robu. Pored toga, tu je uticaj filma i uopšte fikcije kako na stvaraoce, tako i na konzumente, pogubno delovanje našeg modernog života na našu percepciju realnosti, smrt, vreme, da „dela imaju posledice“ (što znači da se u Holivudu treba čuvati reputacije nemoralne osobe ali istovremeno da ne bi trebalo ni odbiti Harvija Vajnstina kad ponudi da vas izmasira) i još mnogo toga.

Ovaj film, kao i drugi njegovi filmovi, ima dvostruku vrednost – prvu, emocionalnu, koja nam se otkriva tokom filma, i analitičku, do koje se dolazi nakon filma, njegovom analizom. Jer, ovo nije klasičan komercijalni film koji treba da shvatimo dok ga gledamo. Ovde ne želim da kažem da je komercijala loša sama po sebi, naprotiv, u zdravim dozama je (jako) poželjna, ali osnovni postulat iste je da film ne sme da bude previše konfuzan jer u nekom trenutku mora da odmota klupko i objasni radnju. Sama glavna glumica, Lora Dern (Laura Dern), rekla je da su, pošto film nije imao kompletan scenario, usput improvizovali i da im je Linč svakog dana davao po 10-ak strana scenarija i da na kraju ni ona sama nije znala ko je bila i koga je glumila i da čeka da izađe film da bi nešto razumela. Dakle, ako neko ko je vitalan deo procesa nastanka filma može da ne zna šta se dešava u filmu, očigledno je da je to i bila namera autora.

Scena sa ljudima-zečevima je dobar indikator – razgovori koji oni vode nisu uopšte besmisleni, već su replike u tipičnom maniru dadaizma nasumično raspoređene pa na pitanje B dobijemo odgovor C. Ali, pravilno raspoređene, replike formiraju dijaloge/monolge A, B i C. Naravno, režiser je svestan da ko god ovo shvati u toku prvog gledanja je neko ko će i da izmisli lek za sidu i zna da izračuna ceo broj π te i da nije računao na takvog Šerloka Holmsa. Međutim, siguran sam da je svako, ko je bez ikakvog nagoveštaja i pomoći došao na ideju da dešifruje dijaloge i uspeo u tome, sigurno i osetio veliku satisfakciju i to je po meni, jedan od velikih pluseva ovog filma.

Jedna od stvari koje su me najviše impresionirale je upravo ono što film sve vreme (jako uspešno) radi – potpuno uspeva da iščaši apsolutno svaki osećaj za vreme i prostor. Iako nam se daju smernice za prošlost („9:45“) i sadašnjost („after midnight“), film ih kasnije namerno krši baš da bismo se potpuno pogubili. Slično je i sa mestom, jer smo retko u potpunosti sigurni kada smo u Holivudu, kada u Inland Empire-u (siromašna oblast severno od Los Anđelesa, gde zbog jeftinijih uslova života žive mnogi koji u Los Anđelesu rade), kada u Poljskoj ili u hotelu gde je prostitutka koja sa nama sve ovo gleda na TV-u, i film je, barem mene, svaki put uspešno prevario kada sam pomislio da se nešto zaista dešava, a ispostavi se da je sve to snimanje scene na setu, a i obrnuto.

Postoje dve dominantne (iako ne i jedine) interpretacije. Prva je u stilu najpopularnije interpretacije Mullholand Drive-a, dok je druga više u skladu sa namerom filma da dočara gubljenje glumca/glumice u ulozi. Takođe, sam konflikt povodom toga šta je od ova dva tačno donosi dodatnu konfuziju povodom identiteta i ko je tu stvaran a ko ne. Sve ovo na briljantan način pokazuje šta se dešava u glavama (posebno metodskih) glumaca i glumica kada se toliko unesu u ulogu da više ne znaju šta je realnost a šta fikcija i za ovo Dejvid Linč zaslužuje stajaće ovacije. Još jedna osoba kojoj se za ovo mora odati priznanje je pokojni Satoši Kon (Satoshi Kon), japanski režiser animiranih filmova čiji je briljantni anime Perfect Blue (1997) poslužio Linču kao direktna inspiracija za Inland Empire. Još jedna zajednička karakteristika je da su ovo delom i filmovi o kreativnom procesu nastanka i snimanju filma.

Dakle, to nije, kako njegovi kritičari misle, puka umetnička pretencioznost radi pretencioznosti. Linč koristi ekepresionističke tehnike da dočara ludilo i snove, što je i razlog zašto sve izgleda potpuno uvrnuto. Jer, nije isto pokazati i (bezuspešno) pokušati da rečima opišete neki apstraktan san ili slike koje generiše šizofreni um. Linč je protivnik jezika u filmu jer smatra da reči ograničavaju i nemaju dovoljnu moć da iskažu emocije, snove i stanje uma, sa čim moram da se složim.

Pošto sam njegovu filmografiju gledao hronološki (što preporučujem svima koji žele da se upoznaju sa njegovim stvaralaštvom), kada je došao red na Inland Empire, nisam osetio da je film predug i frustrirajući, na šta se svi žale, iako nije baš prijatan za gledanje, sa tim već moram da se složim. Predug obično znači dosadan, a to dalje znači film gde postoji značajan broj scena koje ni na koji način ne doprinose razvoju radnje, a ovo je, za svakog ko zna Linčov modus operandi, sve samo ne dosadan film. Zapravo je problem ostati sve vreme koncentrisan da se ne bi propustio neki bitan detalj, kojih ima na pretek. Što se frustracije tiče, u potpunosti je izostala jer sam odavno shvatio da on želi da film iskusimo emocijama a da ga interpretiramo naknadno i na svoj način, na čemu je insistirao kod svih svojih filmova. To je još jedan razlog zašto je film baš toliko konfuzan – da je jednostavniji, postojala bi samo jedna interpretacija. Ovako, svako ima mogućnost da ga doživi i razume na svoj način. Jedino što Linč jeste rekao je da je ovo „film o ženi u nevolji“ i to se prilično jasno vidi na kraju filma.

U borbi sa nestrpljivom publikom, Inland Empire koristi poznatu taktiku Rokija Balboe – postavlja blok i strpljivo prima udarce dok se protivnik ne izmori i onda kreće u kontranapad pucajući naizmenično iz svih oružja, ostavljajući vas da izmoreni, poraženi, šokirani i zadivljeni u suzama skupljate sopstveni mozak po podu. Tako i ovde Linč odlaže emocionalni krešendo do samog kraja i tih poslednjih pola sata uspevaju da izazovu tako snažnu mešavinu emocija i takvu katarzu kakvu nisam osetio gledajući bilo koji drugi film ili seriju i zaista nemam ništa sa čime bih ga uporedio. Paralelno sa nama, isto doživljava i gore pomenuta prostituka koja kroz fiktivne likove na filmu uspeva da smogne snage da se otrgne kandžama prostitucije i započne novi, bolji život.

End credits scena je takođe bitna jer tada se pojavljuju sve realne i fiktivne ličnosti (uglavnom prostitutke tj. one koje su to postale sticajem okolnosti, obično u nemogućnosti da se probiju u Holivudu) koje su režiseru/glumici služile kao inspiracija za oblikovanje njenog lika. Scena ima snažan feministički vajb (ovo nije slučajno, Dejvid Linč je osnivač fondacije za pomoć ljudima, pre svega ženama žrtvama nasilja) a jedna od njih se unosi u kameru dok peva Sinnerman Nine Simon, insinuirajući da je krivica za ovakvo stanje delom i na svima nama.

Veliki režiseri su veliki jer poklanjaju veliku pažnju detaljima, sve ima značenje, nema slučajnosti i samim tim možemo mnogo toga da naučimo od njih. Hičkok nas uči kako se snima scena i stvara napetost, Edgar Rajt (Edgar Wright) kako se radi montaža, Dejvid Finčer (David Fincher) kako zapravo treba da se koristi CGI, Nolan (Christopher Nolan) kako da se začin umetnosti doda u komercijalno jelo… Između ostalog, naravno. Ali Dejvid Linč je jedan od onih režisera koji nas maksimalno teraju i da razmišljamo i da osećamo i u tome je njegova veličina.

Otkrijte svijet umjetnosti i kulture!

Ostavi komentar

Ostavite odgovor

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

Još iz rubrike FILM

NA VRH