Pratite nas na društvenim mrežama

Depresija ti ukrade dušu, a zatim ti oduzme i prijatelje

Lifestyle

Depresija ti ukrade dušu, a zatim ti oduzme i prijatelje

Izvor: VICE

Depresija je lopov. Ukrašće ti vreme, misli i svest. Ali pre svega toga, uzeće ti prijatelje.

Za razliku od samoubistva, depresija dolazi tiho. Samoubistvo je glasan udarac: prepoznatljiv je i oseti se odmah. Ali ta izolacija pre samoubistva, mračni deo bolesti, retko dobija dovoljno pažnje. Mi volimo da pričamo o crnom, ali ne i o bledilu. Prijatelji retko znaju kako da se emocionalno nose sa depresijom, naročito ako traje već duže vreme.

Za mene, kombinacija bipolarnog, graničnog poremećaja ličnosti, i depresije je stvorila kapsulu cijanida koja je zaglavljena između mojih zuba u bilo kojoj vezi. Nažalost, gotovo je zagaranotvano da će sva moja prijateljstva biti otrovana.

I ja to razumem. Ljudima oko mene je mnogo lakše da otpišu prijatelja koji je konstantno naporan, opsednut sobom, mrzovoljan i svesno “drugačiji”. Naročito ako on prvi sebe odbaci.

Pročešljao sam ovu priču u glavi jedno milion puta: jedan od mojih prijatelja – neprirodno talentovan pisac i vrhunski čovek – polako je počeo da diže ruke od sebe. Obrisao je sve prijatelje sa Fejsbuka, prestao je da odgovara na poruke i pozive, a onda je zaključao sebe u sobu poput pustinjaka. Svi smo znali šta se dešava. Drugar mi je konstantNo slao poruke “Da li si se video sa X? Da li je X okej? Trebalo bi da posetimo X”.

Niko od nas nije otišao da vidi X. To je bilo pre dve godine i niko od nas se nije video, niti razgovarao sa njim. Nije mrtav, ali je nestao. Zarobljen u planinskoj kolibi svog mozga. Izubiti ovakvog prijatelja bilo je kao kada vidite duha kako prolazi kroz dva zida u hodniku – nestajanje koje vas ostavlja nesigurnim.

Prošle godine sam i sam upao u depresiju i počeo da se ponašam isto. Bukvalno sam se izolovao i spalio sve mostove sa spoljašnjim svetom, pa sam za šest meseci izgubio više prijatelja nego neko ko ponosno ističe da je glasao za Džil Stajn.

Depresivna hibernacija nije baš bila planiran egzil, poput laganog zaklučavanja vrata. Kada osećate da vam je um malo grogi, a dan vam se čini kao začarani krug nerađenja ničega i očajničkih misli, jako je teško naći snagu da odete na svirku prijatelja, popijete kafu ili odgovorite na poruku. Iz ličnog iskustva mogu da kažem da bolest radi sve kako bi vas ubedila u vašu grozotu, da udaljavanje od prijatelja i događaja posmatrate kao nekakvu izopačenu uslugu.

Utišate samog sebe iz straha da bi vaš unutrašnji plač mogao da ubije raspoloženje ostalih.

Ovaj strah da ćete ostalima pokvariti zabavu leži na debelom sloju krivice. Depresivne – ili lude, kako ih ljudi najčešće doživljavaju – proganja veliki osećaj krivice. Vi spuštate druge osobe. Depresija je vrtlog sa jakom gravitacionom silom. Voljeni koji su sveži, prepuni pažnje, brige i empatije se povlače na dole i bivaju razređeni poput primorskog šljunka. Neverovatno je teško pružiti toliko brige i ljubavi osobi koja nije sposobna da uzvrtati i to svi znamo.

Više puta sam osetio kako mi se jezik prepliće kada pokušam da izgovorim jedno prosto hvala.

To hvala može biti neprijatno i sramotno iz milion razloga. Teško je reći devojci da te to što ona sedi sa tobom i gleda crtane filmove održava u životu, jer bi to samo stvorilo dodatan pritisak na nešto što bi trebalo da bude bezazleno popodne. Ovo takođe stavlja teret na osobu koja nema – i ne bi trebalo da ima – sposobnost da vas vodi i izleči neizlečivo.

Strahujem da moja zahvalnost, ili očigledni izostanak iste, može dovesti do beskrajnog izvinjavanja. Uhvatio sam sebe kako se izvinjavam nekom ko me voli zbog toga ko sam i šta sam, i postoji erozija u interpersonalnoj veri kada jedan partner ili prijatelj nije u stanju da shvati zašto bi ga neko voleo.

U toj neverici, bolest napreduje. Rekao sam prijateljima da mi se gadi njihovo prisustvo, roditeljima da su mi unakazili mozak, a osobi koju sam voleo da su mi dozvolili da ukradem deo njihovih života i da je to nekako njihova greška.

Ako postoji jedna istina o depresiji, onda je to da je istovremeno potpuno univerzalna, a opet fundamentalno solipsistička. Menja svoj identitet poput mračnog kristala, i za nešto za šta su nas učili da je neurohemijsko iskustvo koje su iskusili mnogi, deluje uporno i jedinstveno. Možete da osećate to tako jako, da uspevate da ubedite ljude najbliže vama da je to slučaj. I odjednom vas sve strane posmatraju kao izgubljeni slučaj.

Kampanje za mentalno zdravlje akcenat stavljaju na traženju i pružanju pomoći. Iako se slažem da je ovo najbolji metod, većina ljudi nije obučena da radi ovo, i krivica koja se javlja usled tog nedostatka je sama po sebi destruktivna.

Osetio sam to kada nisam mogao da pomognem prijatelju i osećam to sada kada ne mogu da tražim pomoć za sebe.

Razlog zbog koga se RUOK ( Da li si okej dan) obeležava samo jednog dana u godini je taj što ljudi imaju toliko strpljenja za duševne bolesti. I devet od deset normalnih ljudi misle da po čitav dan gledate serije jer ste lenština.

Uznemirujuća realnost je da depresija sama po sebi ne može da otera čoveka. Prijatelji igraju veliku ulogu u nestajanju. I neprijatna istina je razlog zbog koga ne vodimo ova razgovor. I zato što je empatija ograničena.

Mislim da možemo da nađemo malo mira u prihvatanju činjenice da ni onaj ko pati, ni svedoci nisu krivi. U tom teškom priznanju možemo videti depresiju kao lopova i prihvatiti ludilo i patnju u našim životima.

 

Otkrijte svijet umjetnosti i kulture!

Ostavi komentar

Ostavite odgovor

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

Još iz rubrike Lifestyle

NA VRH