Pratite nas na društvenim mrežama

Delicatessen (1991) – Okusi bolje sutra

RECENZIJE

Delicatessen (1991) – Okusi bolje sutra

U potrazi za poslom, bivši cirkuski izvođač, Louison (Dominique Pinon), pojavljuje se u istrošenom stambenom bloku koji nastanjuje gomila čudaka koji preživljavaju u katastrofom razorenom svetu. Ova nadrealna crna komedija prati njihov svakodnevni život u zgradi koja u prizemlju ima naslovnu mesaru/prodavnicu suhomesnatih proizvoda. Stanodavac Clapet (Jean-Claude Dreyfus) je istovremeno i njen vlasnik. Ovo je od ogromnog značaja u svetu gde je meso čist luksuz te ga on, usled devalvacije novca, prodaje stanarima u zamenu za biljno seme. U takvoj situaciji, Calpet vlada zgradom i njenim žiteljima gvozdenom pesnicom, ili u ovom slučaju, čeličnom satarom. A kada mesa ponestane, improvizacija znači da će jedan od njegovih pomoćnika, u uzaludnom pokušaju da pobegne u kanti za đubre, završiti kao supstitut za šunku. Ili da će na meniju biti tašta jednog od stanara koji ne može da isplati kiriju. Julie (Marie-Laure Dougnac), zgrožena očevim postupcima koliko i poštarovim (Chick Ortega) udvaranjem, razvija romansu sa dobrodušnim ali naivnim Lousionom. Shvativši da će on sledeći pod sataru, ona bezuspešno moli oca da mu poštedi život te se u očajanju okreće tajnom pokretu otpora Triglodita koji sada imaju zadatak da, u zamenu za zrnevlje kukuruza, kidnapuju Louisona i tako ga otrgnu kandži kanibalističke mašinerije. Pandorina kutija se otvara…

Mesto dešavanja je ratom razorena Francuska i uvodna scena to odlično oslikava. Sve je tamno i mračno, ulice su puste i posute đubretom, ograde pokrivljene, zgrade poluporušene. I sama atmosfera je takva, sa naglašenom žutom bojom, svojvrsnim smogom koji se provlači kroz svaki kadar, u mnogo čemu nalik na prugu sa patrolama iz Stalkera (1979) Andreja Tarkovskog i naglašava da je i ovde vazduh toksičan i smrtonosan.

Ne možemo biti potpuno sigurni kada se radnja dešava, jer nam vizelni motivi (odeća jedina dva deteta u filmu, garderoba koju nosi Julie, televizori sa crno-belom slikom…) govore da je u pitanju posleratni period. Međutim, pomenuti Trogloditi deluju kao omaž na francuski Pokret otpora, što evocira ratne 1940-te. Sam period je značajan za razvoj najbitnijih tema filma, a to su raspodela hrane ugroženima, tajni, podzemni pokreti (otpora) i raznovrsne metode ubijanja.

U vezi sa prvom temom, ona je namerno prenaglašena motivom kanibalizma. Ne samo da kasapin stanarima prodaje ljudsko meso već su oni toga i svesni ali ne mare mnogo. To govori o očajnim uslovima i gladovanju za vreme i nakon Drugog svetskog rata. Ovo nam dodatno stavlja do znanja sam Lousion pričom o njegovom partneru u cirkuskim tačkama, šimpanzi Livingstonu. Živahni majmun je jednog dana misteriozno nestao da bi kasnije bili pronađeni samo njegovi oglodani ostaci.

Tajni pokreti otpora savršeno se uklapaju u priču i vremenski period jer su upravo i nicali kao odgovor na brutlnosti Hitlerovog režima u okupiranim zemljama. Činjenica da su Trogloditi iz kanalizacije ispod zgrade vegeterijanci dok su stanari iznad mesojedi dodatno podcrtava kontrast između fašista i boraca za slobodu, koje oni predstavljaju. Tajne operacije i špijuniranje su prikazani i kroz mnogobroje audio-vizuelne motive kao što su senovita kanalizacija i rezonirajuće cevi koje s lakoćom prenose sve zvuke i olakšavaju prisluškivanje.

Na kraju se nameće i možda najznačajnija tema, ubijanje i mnogobrojni načini da se ono počini, kao što u toku Drugog svetskog rata i jeste, naročito nad Jevrejima. Upravo ovde najviše dolazi do izražaja crnohumorni stil filma, kada u više navrata (naizgled) neurotična gospođa Interligator (Silvie Laguna) neuspešno pokušava da izvrši samoubistvo. Svaka (komplikovana) metoda koju koristi odraz je neke od onih koje je i Hitler koristio. Prvo pokušava da platnom koje prolazi kroz mašinu za šivenje povuče lampu u kadu sa vodom u kojoj sedi. Onda podmeće glavu ispod šivaće mašine koja visi s plafona. Na kraju pokušava da uposli nekoliko tehnika ispovremeno – pokušava da se ubije pilulama, vešanjem, puškom i gasom dok na podu lagano gori fitilj Molotovljevog koktela.

Vizuelno, film očarava jakim, kontrasnim bojama provučenim kroz filter pomenute žute izmaglice i podseća na filmografiju Vesa Andersona. Uglovi kamere, igra svetlosti i senki u kombinaciji sa brojnim bizarnim motivima odaje utisak neke strašne bajke te samim tim podseća i na stil Giljerma del Tora. Kao i u filmovima Panosa Cosmatosa (Beyond the Black Rainbow i Mandy), kadrovi prosto plene lepotom čak i ovom haotičnom svetu nad koji se nadvilo jedno od najvećih zala u ljudskoj istoriji. Čak i animirana najavna špica izgleda spektakularno, sa upotrebom odsečene ruke kasapinovog pomoćnika, listom kuvarskih narudžbina sa imenima ljudi iz produkcije, pokvarenim fotoaparatom na kojem stoji ime direktora fotografije i polomljenim CD-om na kojem je ime kompozitora muzike. Sve ovo, praćeno veselom muzikom, naglašava ironiju situacije i „upozorava“ da ono što ćemo gledati nije klasična već crna komedija. I zaista, zvuk i slika su u savršenoj harmoniji što se naročito vidi u dve scene koje pokazuju ritam svakodnevice stanara i kako zgrada „diše“. Samim tim i ne čudi da je film osvojio (između ostalog) nagradu i za najbolji produkcijski dizajn.

Ovo je priča o mukotrpnom preživljavanju u doba rata koji stvara verziju sveta u kojem vlada pravilo „jedi ili ćeš biti pojeden“ shvaćeno na bukvalan način. Louison shvata da očajna vremena prisiljavaju ljude na očajničke mere kada kaže „niko nije skroz zao, okolnosti ih učine takvim ili ne znaju da je ono što rade zlo“. Delicatessen je čežnjiv, romantičan, tragikomičan i nalik snu ili noćnoj mori. Film je mračan ali istovremeno pun briljantno umetnuth komičnih situacija. Može se reći da su Mark Karo (Marc Caro) i Žan Pjer Žune (Jean Pierre Jeunet) odličan yin & yang duo te da su odlično izbalansirali svetlost i tamu i uspešno realizovali svoju prvu dugometražnu kolaboraciju. Epilog je, međutim, znatno vedriji i poručuje da nada i dalje postoji. Kraj filma, na krovu koji je po prvi put okupan sunčevom svetlošću umesto zloslutnim oblacima i tamom, naglašava da je ovo kraj i nacističke diktature. Pretapanjem (eng. dissolve, prim. aut.) sa kadra gde dva dečaka sviraju violončelo i muzičku testeru na kadar gde sviraju Julie i Louison, režiseri šalju jasnu poruku da je najgore prošlost i da će svet imati (bolju) budućnost.





Otkrijte svijet umjetnosti i kulture!

Ostavi komentar

Ostavite odgovor

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

Još iz rubrike RECENZIJE

Advertisement

NAJNOVIJE

Advertisement
NA VRH